Србима зулум дојадио

Поводом 100 година од првог Балканског рата

Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска стварају савез против Турака. После пораза Младотурака погоршан положај народа

ОВЕ јесени навршава се сто година од Првог балканског рата, који су савезничке снаге, у октобру и новембру 1912. године, водиле против турске војске стациониране на Балканском полуострву. Најзначајнију победу против турске Вардарске армије извојевала је српска војска у Кумановској бици и тиме обзнанила свету почетак краја вишевековној власти Османског царства на Балкану. Тада су, углавном, међу државама успостављене границе које и данас важе, остварено је начело према ком народи имају права да живе слободно у својим независним државама, признато право на верску разноликост, школовање на матерњем језику …

Историчар Чедомир Антић наводи да је пре 1912. године у областима Македоније, Косова, Метохије и Новог Пазара радила 381 школа коју је похађало 5993 ученика, док је 1937. године 1176 школа похађало 142.000 ученика (међу њима 54.675 ученица). Те и друге тековине Првог балканског рата важне су и непобитне, упркос разним тумачењима па и оспоравањима узрока, циљева и оправданости ратовања балканских држава против Турске.

Идеја о стварању Балканског савеза родила се у последњој деценији деветнаестог века пре расправе о спољнополитичким проблемима Србије. Њен родоначелник је Стојан Новаковић, истакнути научник у то време посланик у Цариграду, изванредни познавалац прилика у Турској. Он је први организовао просветно-политички рад са српским народом под турском влашћу с циљем да се укључе у остварење идеје о свом ослобођењу. У раду „Балканско полуострво и етнографски спорови српском, грчки и бугарски“, он је истакао потребу за решавањем српски проблема, али у склопу укупног балканског питања

После Новаковића о савезу је своје гледиште изнео Милан Пироћанац, познати политичар, правник и писац политичких расправа. У раду „Међународни положај Србије“, 1893. године он је бранио уверење о потреби стварања Балканског савеза, као природног наследника Турске и бране од утицаја Аустроугарске и Русије. Новаковићеву идеју су подржали и даље разрађивали Владимир Красић, угледни српски географ и дипломата, Милован Миловановић, српски интелектуалац, професор и државник, публицисти и државници Јован Ристић и Милутин Гарашанин.

Значају Старе Србије за будућност Србије посебну пажњу посветио је на почетку 20. века Јован Цвијић, неуморни путник по Старој Србији и Македонији, који је своја научна становништа практично проверавао на терену. У својим научним студијама а посебно у раду „Географски положај и опште особине Македоније и Старе Србије“, дали су заправо чврсту и поуздану основу српске политици и јавном мњењу Србије да се све више усмере према том делу где живи српски народ.

Идејама Новаковића и Цвијића свесрдно се прикључио Светислав Симић, писац, државник и дипломата, а угледни историчар Станоје Станојевић је, поред осталог, одржао родољубиви говор испред споменика кнеза Михаила указујући на то да је потребно помоћи српском народу у Турској.

После анексије Босне и Херцеговине и младотурске револуције, идеја о Балканском савезу и заштити српских интереса на простору који је окупирала Турска пренела се иу институције система. У Народној скупштини Србије вођени су важни разговори, нарочито се за Савез залагао Стојан Новаковић. Интензитет се појачао, нарочито после пропасти младотурске револуције 1908. године, јер је значајно погоршан положај српске и других нетурских народа. Бујао је шовинизам, укинуте су верске и школске аутономије, национална удружења и окупљања. То је довело до анархије и побуне, нарочито Албанаца, што су користиле старе власти да би ослабиле моћ Младотурака, ау том замешатељство углавном су страдали нетурски народи, (читај) Срби.

Велике силе, Аустроугарска и Немачка, желеле су да искористе очигледну пропаст Отоманског царства за своје циљеве, а на штету балканских држава. После анексије Босне и Херцеговине и изградње санџачке железничке пруге њихов циљ је био да досегну до Солуна пресецањем територије настањених етничким балканским живљем. Такво настојање витално би угрозило интересе пре свих Србије и Црне Горе, али и других суседних држава.

Схватајући да су појединачно немоћне да се супротставе претензијама великих сила на простор где им живе сународници, с једне стране ис друге, обезбеде слободу свог живља по турском управом, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка биле су присиљене на међусобна војно-политичка приближавања, без обзира на раније међусобне ставове. За војни савез балканских држава била је заинтересована и Русија, као чланица Тројног споразума, јер је сматрала да је то брана за спречавање аустро-немачког продирања на Балкан, али и пут за остваривање њених интереса на том простору.