Линч у селу Божевцу!

Из фељтона: Смртна казна у Србији

Кнез милостив према мајци шесторо деце, али су сељаци узели правду у руке. Власт омогућавала окупљенима да убију осуђеника како хоће

Захваљујући непостојању писаних закона, али још више Милошевој ћудљивости и склоности ка драматичним призорима, начин извршења смртне казне није био тачно одређен ни стандардизован. Осуђеници су најчешће стрељани. Уобичајена формулација у пресудама је: „Да се из пушака убије“. Нешто ређе су пресуде на смрт вешањем. У неким случајевима се користи секира – зато што је отровала мужа, „да се отровница Јана секиром у главу убије“.

Има примера да се осуђени убија ударцима тврдим предметом – батином, будаком или коцем. Један вид извршења смртне казне била је и мртва шиба, када се пресудом изричито наређивао да се кривац има шибати све док не умре. Најзад, дешавало се да је извршна власт остављала на вољу окупљеним посматрачима да осуђене побију како год нађу за сходно: родоскврници, брат и сестра, осуђени су на смрт, с тим да се присутном народу остави „да их они побију смерти, коју они сами произволе „. Као што се види, погубљење се често граничило с линчом и нема сумње да је локална заједница узимала активно учешће у извршењу смртних казни.

Место погубљења требало је такође да симболички подвуче везу између злочина и казне. Уобичајено је било да се преступник кажњава што ближе месту где је учинио преступ: у вароши, крај пута или на раскршћу близу села. Али, понекад је убица убијан на гробу убијеног, чиме се жртви и њеним сродницима давало најпотпуније задовољење. Сматрало се да је жртва на тај начин „освећена“.

Када је у Мионици ухваћен Јанко Калајџија, убица Луке Николића, локалне власти питају Милоша да ли да га „уморимо међу народом у Ваљеву или на (Лукином) гробу?“ Пресуда крагујевачког суда из 1825. гласи: „Решили смо да убилац Марко Петковић на гробу убијеног Ивана Ђорђевића убијен и за пример процом обешен буде“. Јатак се има обесити пред сопственом кућом и оставити тако „док сам труп не спадне“.

Погубљења су увек јавна. Од овог правила је могло бити изузетака, али врховни суд, односно Милош, на њих није радо гледао. У једном упутству Суда општенародног српског из 1833, поступак је регулисан овако: „Убудуће да се апсеник не погуби одмах без ичијег знања, чим се из апса за то поведе и на место погубљења доведе но да се близу одређеног места погубљења, у једној за то одређеној соби или кући у тешком окову и под чврстом стражом пред погубљење најмање 24 сата задржи и да се околним народу обзнани, да се и где се он налази, па за то време, докле год се осуђени ради угледа задржава, слободно му је и да једе и да пије и прашта се с народом, који му буде долазио. Пре него што се осуђени на место погубљења поведе, ваља надлежни парох да га причести и исповеди. „

Јавност погубљења је двосекли мач, јер насиље, битно у извршењу смртне казне, и интензивне емоције које оно подстиче, како код учесника у поступку, тако и код масе посматрача, увек представљају потенцијалну претњу поретку. У Србији се, упркос строгости Милошеве власти, дуго задржао племенски обичај да оптужени, када иде пред суд, призива своје саплеменике у помоћ. Милош тражи од кнезова пожаревачке нахије да се потруде „сваким возмозно начином изтребити овај противни обичај, што тамо имаде кад се који у суд позове, а он повиче: хајде свету, хајде вилајету, да би га тамо оправдали. И тако пође гомила с њим, с којом се и сам суд чуди шта ће радити „.

Овакве гомиле окупљале су се и приликом извршења смртне казне и понекад су умеле да узму ствар у своје руке, као што се догодило 1830. године у селу Божевцу код Пожаревца. Сељанина Раку Ристића су убили његова жена Кумрија и Кумријин љубавник Јован. Обоје су били осуђени на смрт и постхумно излагање на тачку, али је Милош затим помиловао Кумрију, као мајку шесторо деце.

Кнез Милован Кукић, који је руководио извршењем казне, наредио је да се пред окупљеним народом прочитају пресуда и „писмено израђена височајша милост с благопромотренијем над шестим нејакима оставши сирочићима“. Затим је отишао на место где је Рака убијен да припреми шта треба за погубљење Јованово. Али, извештава Кукић Милоша: „Док сам ја настављао онди да се ствар сврши у једанпут дотрчи к мени кмет, увати ме за раме вичући: ‘кнеже, ено убише жене жену’, тј Кумрију.“

Кукић потрчи тамо и угледа како „жене сеоске вообште и приготовљен код себе камењем скупиле се и убијају Кумрију која већ распрострла се на земљи“. Он одмах почне „укоравати и растеривати оне скупљене женетине“, али утом „неки Живко овдашњи потегне иза мене колац, па онако распростртим Кумрију по глави тресне ју, а кад Живко тако учини за њим пак цела она гомила људи с чим је који доватит могао онако је сваки и ударао по убијеној већ кумријо „. Кнез је безуспешно покушао да умири „ону гомилу распаљених људи“, али „од једне стране западе и мене колац по глави“, па је нашао за мудрије да побегне с лица места.

Када је кретао из Божевца, пристигне га „она гомила сељака, к мени вичући и питајући: ‘Шта ћемо сад с Кумрија, оћемо ли је закопати или ћемо је на коло?’, А ја одговорим им: ‘Кад ме нисте послушали пре ни сад ме не питајте ‘. „Село се убрзо отрезнила и молило Милоша за опроштај, доносећи понуде у пожаревачки конак, али им је речено да је довољна милост то што ће власт казнити само коловође, а село неће потпуно него тек делимично раселити.