Novo
Слобода само оружјем

Слобода само оружјем

Поводом 100 година од првог Балканског рата

Рат са Турцима за балканске народе био неизбежан. Договор Србије и Бугарске о отварању Вардарског фронта


ПРЕГОВОРИ о Балканском савезу између Србије и Бугарске започео је наш посланик у Софији Мирослав Спалајковић у јесен 1911. године по овлашћењу Милована Миловановића, министра иностраних дела. Усаглашавање ставова је било веома тешко и споро због међусобно супростављених интереса. Србија, да би обезбедила слободан и убрзани економски развој, тежила је да избије на море, али пошто то није успела да оствари преко Босне и Херцеговине, због њене анексије од Аустроугарске, сматрала је да циљ може остварити преко Македоније и Албаније.

То се пак косило са интересима Бугарске, која је тврдила да је цела територија Македоније њено подручје. У ствари и једни и други радили су на томе да им после рата припадне Македонија. Међутим, под притиском Русије и јасног наговештаја распада турске империје ове две балканске државе биле су присиљене на уступке.

После смрти министра Миловановића преговоре је водио председник владе Никола Пашић све до 13. марта 1912. године када је потписан уговор о савезу и пријатељству између Србије и Бугарске.

Уговор о савезу за ширу јавност имао је одбрамбени карактер, али оно што није обелодањено је тајни додатак којим је предвиђен рат против Турске за ослобођење заузетих територија. У њему су прецизирана и територијална разграничења. Три месеца по закључењу мира сва ослобођена територија од Турака била би заједничка својина, а потом би ступио на снагу постигнути договор. По слову тог документа, Србија би признала право Бугарској на области источно од Родопа и реке Струме, а Бугарска Србији на области северно од Шар-планине. Територија између Шар-планине и Родопа и Охридског језера предвиђено је да буде Аутомне област, али ако то буде немогуће остварити, онда би она била разграничена линијом која иде северно од Криве Паланке па на југозапад до Охридског језера. Предвиђено је да у случају спора арбитражу преузме Русија.

На основу уговора закључена је и војна конвенција којом су предвиђене војне обавезе обеју страна у случају дефанзивног и офанзивног рата. У конкретизацији се ишло даље, па је 2. јула 1912. године закључен први војни споразум између српског и бугарског генералштаба, којим се конкретизује распоред главних снага на вардарском и Марицки војишту. Очекивало се да главне турске снаге дејствују на вардарском војишту, где би им се супроставила целокупна српска војска и једна бугарска армија, али ако би ратна ситуација захтевала, неке снаге би се пребацивале и на Марицки војишта и обратно.

Око значаја тих војишта у даљој разради ратног плана дошло је до извесних неслагања, па је 28. септембра 1912. године закључен други споразум, према коме ће на вардарском војишту уместо једне бугарске армије дејствовати само једна дивизија.

Академик и ђенерал српске војске Живко Павловић, у својој студији „Источно питање и балкански ратови“ истиче да су Бугари, одмах по потписивању уговора са Србијом, копије докумената доставили Немачкој и Русији. Руски цар Николај други у целини је одобрио уговор и обећао помоћ у опреми и финансијама.

Уговор о савезу имеђу Бугарске и Грчке такође је тешко постинут, због спора око Македоније. На крају није прецизирана подела ослобођених територија већ је остављено да свака војска ратним дејствима оствари своје територијалне захтеве. Војна конвенција између војски ових земаља потписана је тек 5. октобра 1912. године, пред сам почетак офанзивних дејстава.

Уговор између Црне Горе и Бугарске потписан је у јулу 1912. године. Предвиђен је офанзивни рат против Турске с циљем ослобођења територија и проширења државних граница, како би се задовољили захтеви Србије и Грчке, али и да се створи аутономна Албанија.

Србија и Црна Гора преговоре о савезу отпочели су на Цетињу а завршили их потписивањем политичке и војне конвенције у Луцерну 27. септембра 1912. године. Између Србије и Грчке и Црне Горе и Грчке нису закључени уговори. Сви ови међудржавни уговори сачињавали су основу Балканског савеза, после кога су отпочеле припреме за рат против Турске.

Албански устанак у лето 1912. године и пад младотурске владе убрзали су војне припреме балканских држава. После ових догађаја у Турској је завладала анархија у којој су страдали хришћански народи.

Тешку ситуацију у отоманској империји хтеле су да искористе велике силе. Аустроугарска је предлагала децентрализацију у европској Турској и аутономну Албанију, док је Русија вршила притисак да се одржи постојеће стање на Балкану уз дубље реформе. То, наравно, балкански народи нису желели да прихвате већ су се одлучили да ратом ослободе територије под Турском. Половином септембра 1912. године договорено је да се Турској упути ултиматум, који ће послужити као повод за рат.

ПАШИЋ ПИШЕ ПОБЕДЕ НИКОЛА
Пашић, рођен у Зајечару 1845. године, био је српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао после Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио после доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је премијер Србије у четири наврата. Током његових мандата Србија је изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима иу Првом светском рату.

Comments are closed.