Представљамо: Манастир Нимник

Курјаче – Манастир Нимник или Стари Маријански манастир налази се у храстовој шуми села Курјаче. Посвећен је празнику преноса моштију Светог оца Николаја. До манастира се долази из Пожаревца путем за Велико Градиште преко Мајиловца и чијег центра се скреће лево према селу Курјаче.

Ова светиња се као метох старог манастира Раванице помиње у повељи Кнеза Лазара, пре 1389. године и косовске битке. Као ктитор Нимника наводи се војвода кнеза Лазара, Богосав који се помиње у народној песми „Кнез Богосав и Старина Новак“.

Манастир је, по свему судећи, саграђен у атару села Маријани, због чега је и имао првобитни назив Маријански манастир. Према једном предању, село је добило име по неком Марјану који се бежећи од куге склонио поред потока, у долину између великих шума, са много извора здраве воде и са добрим пашњацима и ту живео. Село Маријани се први пут помиње у историјским изворима 1428/29. године када деспот Ђурађ Бранковић писмено потврђује права власништва над једним бројем села великом челнику Радичу Поступовићу, која му је дао деспот Стефан Лазаревић. То значи да је село постојало и много раније, па и у доба подизања манастира. Село Маријани помиње и угарски краљ Жигмунд 1428. године у повељи.

Кад су Турци завладали Србијом, Нимник је опустео, као и многи други манастири у Браничеву, па га окупатори нису ни убележили у пореске књиге, већ само имање Стеново, али потпуно напуштено.

Име је добило по стеновитом пределу, каква је и околина манастира. Манастир се, иначе, први пут јавља у турским пореским књигама у четвртој или петој деценији 16. века. Тада је у њему живео један калуђер. Почетком 18. века, према историјским изворима, манастир је још увек носио име Маријана. Тако га бележе и егзарх Максим 1733. године и егзарх Јован 1734. и 1735. године. Као што су често нападали на цркве и манастире у Браничеву, па и на целом српском простору, Турци су ударили и на Нимник. Учинили су то у време Кочине крајине (1788), када су га запалили и делом порушили, светећи се Србима за побуну под капетаном Кочом.

Манастир је, како пише Јоаким Вујић, надзидан 1805. године, да би га већ 1813. Турци опљачкали и спалили до темеља. Обновио га је Кнез Милош 1825. године уз народну помоћ. У периоду између 1851-1853. у манастиру је отворена једна од првих школа у овом крају Србије и у њој је тад било 52 ђака. Зграда је имала три просторије. У средини је била соба из које су се ложиле пећи смештене у левој и десној учионици. После две године рада школа је пресељена у село Курјаче, јер је у оно време манастир Нимник био тешко приступачан због готово непроходних путева од јесени до пролећа. Али, на захтев становника Курјача и околних села у Нимнику је 1869. године, у октобру месецу, а уз пристанак месних и окружних власти, школа поново отворена, да би касније поново била пресељена у Курјаче.

Следећа обнова била је 1891. пошто је манастир у међувремену почео да пропада. Црква је дозидана у висину још за један метар, поправљена је зграда старе школе и уређен је свети извор.

Данас Нимник има две капеле. Прва се зове Светиња и налази се на гробу девојчице коју су, према предању, убили Турци јер није хтела да им покаже пут за манастир. Упитана, она им је на влашком језику одговорила „нишћу нимник“ – не знам ништа. Према овом предању манастир је добио име Нимник. Друга капела се налази манастирском конаку и посвећена је Покрову Пресвете Богородице.

Црква манастира Нимник зидана је од камена. На њеној фасади се могу видети орнаментисани камени блокови који потичу са рушевина старог римског града Виминацијума које се налазе у близини.

Према попису из 1851 год. црква није имала фреске, већ је унутрашњост храма била омалтерисана и окречена све до 1996. када је почело велико реновирање цркве и живописање које је завршено 1998. У својој дугој прошлости манастир Нимник је скоро стално био у функцији парохијске цркве. Године 1936. претворен је у женски манастир и такав је и сада.

Идући Дунавском магистралом ка Голупцу, у центру ове вароши скрене се десно ка девет километара удаљеном манастиру Туман који се налази у живописном шумовитом пределу, на путу Пожаревац – Кучево. Храм је посвећен Светом архангелу Гаврилу, а његово оснивање се везује за Милоша Обилића, иако за то не постоје писани докази.

Међутим, у народу су остале две верзије приче о називу манастира и оно се везује за реч „ту мани“ односно остави. По првом предању, Милош је градњу манастира започео пре Косовске битке, у знак покајања јер је у лову случајно убио испосника Зосима Синаита. Када су радови стигли до прозора, Милош је од кнеза Лазара добио поруку да „ту мани зидање и дођи на Косово“. Друга легенда каже да је Милош Обилић пошто је нехотице стрелом смртно ранио испосника Зосима, у настојању да му помогне понео га на својим леђима, али је испосник, видевши да му се ближи крај, замолио да га спусти рекавши: „ту мани да умрем“ (остави ме да умрем). И на месту где је Зосим Синаит издахнуо Милош је почео зидати покајнички манастир који је добио име Туман.

Првобитну цркву манастира Тумана спалили су Турци после Кочине крајине 1788. На њеним темељима никла је нова у првој половини 18. века. Манастир је као и остале светиње у Првом и Другом српском устанку био спаљен и разорен, а обновљен је у доба кнеза Милоша Обреновића. Године 1910. манастир је тајно минирао на црквени празник Цвети тадашњи председник општине. Од детонације су само зидови попуцали, а народ се у страху разбежао. Мотиви оваквог поступка можда су у томе што је манастир понекад давао уточиште и храну хајдуцима, али је вероватније у питању то што је манастир на домаку Голупца имао своју гостопримницу па је тако представљао конкуренцију председнику општине који је у то време држао механу. Убрзо после тога, по налогу окружних власти из Пожаревца, манастирска црква је срушена до темеља, а зидање и освећење цркве у новом руху завршено је 1924. године. Црква је подигнута у српско-моравском стилу, са кубетом и основом темеља у знаку крста.

Приликом поправке манастира 1936. године пронађене су мошти светог Зосима Синаита. Биле су под плочом крај које су клечали верници вековима и молили се овом светитељу. Више од пет векова кости су биле под земљом, у влаги, а да нису иструлиле, него су сачувале чврстину и тежину. Мошти су стављене у омањи ћивот, и изложене у цркви испред олтара, са десне стране, где се и данас налазе. Иконостас је урађен од камена 1991. године, када је и црква фрескописана.

Изгубљени трагови

У писаним документима Туман се први пут појављује у турском попису 1572/73. године као један од два манастира Светог архангела. А у попису обављеном за време Мурата Трећег каже се да је овај манастир код села Тумана. Данас нема трагова постојања тог села. Претпоставља се да је створено у другој половини 16. века и да није дуже трајало. Манастир је, по свој прилици, извесно време по доласку Турака остао пуст. Тек касније почео је да се подиже, па је у време његовог успона овде написано значајно дело наше средњовековне књижевности Тумански апокрифни зборник, са одабраним неканоничним текстовима. Књига је на неки начин доспела у Загреб и тамо се налазила у Архиву Југославенске академије знаности и умјетности.

Пећина Каменица

Зосим Синаит је био један од десетак најистакнутијих синаита, а стигло их је неколико стотина из монашке колоније Парорија у Бугарској и са Свете горе у Србију кнеза Лазара, бежећи пред турском најездом после Маричке битке. Свети Зосим се подвизавао у туманским пределима можда са својим ученицима, а богослужење је, како пише Медовић, „отправљао у црквици Ћелије недалеко од Голупца, чије су се зидине још виделе“. Предања, ипак, највише везују Светог Зосима за пећину Каменицу, двадесетак минута хода југоисточно од манастира, у брду, где је он живео и молио се. Народ је и данас зове Испосница светог Зосима. Недалеко од Испоснице је извор веома добре воде и до ње води узан пут кроз шуму. А ниже манастира, код лугареве куће на Туманској реци је кладенац, чија се вода сматра светом и лековитом.

[justified_image_grid preset=4]